Samoj sebi ne vjerujem koliko se volim. Obožavam se. Ne znam da li je to bolesno. Ako jest, želim ovako bolovat dok ne otegnem papke.
Kako sam doživjela ovakvu reinkarnaciju stvarno nemam blage veze.Jebeno dobro je ne doživljavat ljude. I uzet od njih ono najbolje što nude. Koliko god to dobro u njima bilo minorno i zanemarit one standardne šitove o’ ljudi koji nam ubijaju duh.Osjećam se ko da mi je netko napunio uši vatom. Ko da mi u glavi svira neka divota od glazbice. I traje to tako već par mjeseci. Ne mogu samu sebe uvjerit da nije faza.Jesam li otkrila neku životnu mudrost? Kako mi se to dogodilo?
Jel moguće da me više nitko ne nervira? Da nikome ne želim slupat zube i razvalit glavu?
Da mi puca klitač za frustrirane ljubomorne i svakojake nekojake ljude?
Da sam se ekšuli počela, pazi ovo… socijalizirat sa ženama? Bićima koja predstavljaju iskonsko zlo, jad i čemer.

Nisam pijana, fala na pitanju i brizi.

Ma boli me uvo za ljude. Totalno da.
Sjebani ljudi više nisu in. Think pink je must have ove sezone.

A na Visu ima mnogo dobre marihuane.

Ukrasti malo vremena i vratiti se starim navikama kao što je bloganje predstavlja mi trenutno jedinu relaksaciju. Skontah da sam nekako emotivno vezana za neke mi posjetitelje tu.
Ma serem. Puca me brutalni PMS i totalni sam haos. I hoću sad od vas kolektivni virtualni hug. I tako to.

Uhvatila me panika, jad i nedostatak živaca. To je loše. Ali nije dno dna. Moje dno stepenicu je niže. U letargiji. To nećem. Opet hug.

Prvo da se osvrnem na prethodni post. Nisam uspjela Bosancima isposlovat dozvolu. Zato što nisam imala šta stavit u plavu kovertu jednom guzonji. Ali ne pada mi na pamet srat po državi sad zbog toga. Nije originalno. Nije originalno ni jebatmaterušupak smrdljivom smradu koji je tražio plavu kovertu. Ali mu je ipak jebem. Metlom.

Onda sam se fakat spustila na dno. Registrirah se na Posao.hr i tamo iščitavah životopise potencijalnih konobara. E pa to je hororčina žešća. Pa radije bih Hybrida zaposlila.
Najjači lik kojeg sam kontaktirala je bio neki frajer iz Slavonije. Pričali smo sveskupazajedno 10 minuta. Ma ni toliko. I kaže on meni kako je jako zainteresiran i da će doći odmah sutradan da se u četiri oka dogovorimo.
Kadli evo ti meni stiže poruka taj sutradan ujutro:

“Jel te mogu nešto pitat”

Odobrim ja.

“Jel znaš nekog tko bi mi mogao posudit 2 000 kuna (slovima: dvijetisuće kuna) do idućeg tjedna?”

Narodni heroj jebote.

Onda sam tražila nekog da mi okopa vrt, obreže živicu te presadi pokoju biljku. I uleti mi frajer neki koji je rekao da će mi to sve full povoljno napravit. Ajte pogodite šta bi mi on napravio za dvanaest tisuća kuna.
Nacrt u Autocadu. Ono, di će koja biljka bit.
Ako ste pogodili svaka vam čast. Jerbo meni nije bilo ni u peti nešto takvoga. Genijalac je lik. A trideset tisuća kuna bi onda još uzeo za fizički rad. Za ono što smo prijateljica i ja napravile u dva vikenda. Jesmo teglile cvijeće, lopate i ostala pomagala do trajekta i jesmo se satrale ko dvije kurve u špici sezone, ali pri pomisli na to koliko mi para htjedoše izmust skakala sam po vrtu ko seoska djevojčica.
A i sada znam svaštanešto o bilju. Upućena sam skroz. Trajnice, polutrajnice i te šeme.

Upravo mi se ukočio vrat. Koja sam ja olupina. A bijah tako mlada i poletna.