Ukrasti malo vremena i vratiti se starim navikama kao što je bloganje predstavlja mi trenutno jedinu relaksaciju. Skontah da sam nekako emotivno vezana za neke mi posjetitelje tu.
Ma serem. Puca me brutalni PMS i totalni sam haos. I hoću sad od vas kolektivni virtualni hug. I tako to.

Uhvatila me panika, jad i nedostatak živaca. To je loše. Ali nije dno dna. Moje dno stepenicu je niže. U letargiji. To nećem. Opet hug.

Prvo da se osvrnem na prethodni post. Nisam uspjela Bosancima isposlovat dozvolu. Zato što nisam imala šta stavit u plavu kovertu jednom guzonji. Ali ne pada mi na pamet srat po državi sad zbog toga. Nije originalno. Nije originalno ni jebatmaterušupak smrdljivom smradu koji je tražio plavu kovertu. Ali mu je ipak jebem. Metlom.

Onda sam se fakat spustila na dno. Registrirah se na Posao.hr i tamo iščitavah životopise potencijalnih konobara. E pa to je hororčina žešća. Pa radije bih Hybrida zaposlila.
Najjači lik kojeg sam kontaktirala je bio neki frajer iz Slavonije. Pričali smo sveskupazajedno 10 minuta. Ma ni toliko. I kaže on meni kako je jako zainteresiran i da će doći odmah sutradan da se u četiri oka dogovorimo.
Kadli evo ti meni stiže poruka taj sutradan ujutro:

“Jel te mogu nešto pitat”

Odobrim ja.

“Jel znaš nekog tko bi mi mogao posudit 2 000 kuna (slovima: dvijetisuće kuna) do idućeg tjedna?”

Narodni heroj jebote.

Onda sam tražila nekog da mi okopa vrt, obreže živicu te presadi pokoju biljku. I uleti mi frajer neki koji je rekao da će mi to sve full povoljno napravit. Ajte pogodite šta bi mi on napravio za dvanaest tisuća kuna.
Nacrt u Autocadu. Ono, di će koja biljka bit.
Ako ste pogodili svaka vam čast. Jerbo meni nije bilo ni u peti nešto takvoga. Genijalac je lik. A trideset tisuća kuna bi onda još uzeo za fizički rad. Za ono što smo prijateljica i ja napravile u dva vikenda. Jesmo teglile cvijeće, lopate i ostala pomagala do trajekta i jesmo se satrale ko dvije kurve u špici sezone, ali pri pomisli na to koliko mi para htjedoše izmust skakala sam po vrtu ko seoska djevojčica.
A i sada znam svaštanešto o bilju. Upućena sam skroz. Trajnice, polutrajnice i te šeme.

Upravo mi se ukočio vrat. Koja sam ja olupina. A bijah tako mlada i poletna.

Nehotice se nađoh okružena nekim čudnim ljudima. Koje sam do jučer promatrala iz publike.
Nisu mi se dopadali tada.  Sada još i manje.
No imala sam taj neki osjećaj (kao što ga uvijek za sve imam) da će svi ti i takvi izmigoljiti oko mene. No nisam ih imala u rasporedu baš tako promptno.

S njih vrište modne markice (i to one koje ove sezone više nisu in ), konstantno potenciraju razgovore kojima je jedina svrha hvaliti se nekim pizdarijama materijalnog karaktera, obožavaju se preseravat u restoranima i to tako da naručuju neka fensišmensi sranja za koja se samo prave da kuže od čega se sastoje i naravno… hvale se poznanstvima s raznoraznim Kerumima, Gusićima, Kotarcima, Svagušama i ostalim mafijaškim izrodima.
Evidentno je da ih takvi likovi impresioniraju. Evidentno je i to da se meni sere od svih tih likova te ne želim upast u taj krug iskompleksiranih retaja koji svršavaju na sve ono što mi se gadi.

Postanem li jednog dana takva, molim da mi puknete šamar komada dva, svaki na po jednu stranu od ukupno dva obraza.

Osim što nam kompletna nacija pati od obsesiv šoping disordera, pati i od lijenosti ilitiga nerada.
Pošto rad iznimno cijenim, dobro ga i plaćam. Nemam namjeru bit neka kučka od gazdarice koja će izrabljivat svoje zaposlenike i zakidat ih na plaći.
No nemam ni namjeru zaposlit neku lijenu vucibatinu da mi ispije mozak na slamku i da ga onda u špici sezone moram poslat u trokurac.
Tako sam u potrazi za konobarima naletila na prilično široku paletu ljudi. Ne znam jesu li mi draži oni koji u životopisu navedu da su superkomunikativni (a ja iz njih na razgovoru izvlačim riječi jednakom težinom kojom se Anto Đapić penje uz stepenice) ili oni koji mi dođu u Prada cipelicama i kvazimezavode i briju kako su turbofrajeri koji će kresnut gazdaricu glupu plavušu.
Primjerci obiju navedenih skupina (a i svih onih između), imaju nešto zajedničko. Rad im nije mio pojam. I imaju prilično bahat stav obzirom na to da ne znaju u životopisu pravilno napisati “a la carte”.

Pa sam odjebala svu tu bagru neradničku. I zvala u Bosnu. Tamo ljudi oće radit.

A komunikativni su i šarmantni sami od sebe.
No morat ću se nekome pošteno uvući u šupak da mi isposluje radne dozvole za raju.

Ja to mogu, ja to hoću.
Ja magarac.

Otići u malo mjesto i očekivati da nitko ne zabada nos u tvoja posla je nemoguće. Ali otići u malo mjesto i praviti se blesav, naivan i pri tome se srdačno smješkati svima (pa i onima koje bi najradije katapultirao u nebesa) je vrlo moguće. Jer na blesavog i naivnog ne možeš biti ljubomoran. Niti o njemu širiti zločeste priče.

Ljudi na dragom mi otoku su vrlo srdačni i druželjubivi. No, kao i svugdje drugdje, vole sve i svašta znati. Što ih se tiče i ne tiče. Tu sam se pravilno postavila od samog početka. Ne iz razloga što loše mislim o njima, već iz razloga što znam da to nije moj teren. I da sam za njih još samo jedan stranac.

Kad su me prijatelji i poznanici (što iz dobre, a što iz loše nakane) obasipali raznoraznim savjetima prije nego sam se otisnula na pučinu, ništa me nije moglo pokolebati. Baš ništa. Nikakav pesimizam niti otegotne okolnosti. Razlog je prilično banalan i vezan je uz jedan dijalog još iz srednjoškolskog mi doba.

Imala sam jednu divnu profesoricu iz poduzetništva koja je imala vrlo specifičan način prenošenja materije.
Pa sam ju jednom pitala zašto ona predaje u školi, zašto nije poduzetnica. Bila je vrlo iskrena:

Draga, nemam ti ja osobine poduzetnika.

Dec it. Sva filozofija. Na stranu sve knjige, studije, činjenice i školovanje. Ili jesi ili nisi.

Makar propala, propast ću sa stilom. Jer si život zamišljam drugačije. Kategorički odbijam činjenicu da moram raditi posao koji ne volim, za plaću koja me ne motivira. Odbijam život koji bi me uvukao u općeprihvaćeni kalup.
Hoću da se pretrgam od posla koji je nastao iz mojih ideja, da na kraju večeri točno znam što sam napravila i zašto.

I stvarno mi pesimističan narod ide na klitač. Ja se nikome ne rugam zato što radi nešto što ja smatram noćnom morom. Niti mi je to ikad palo na pamet. No, polako me ljudi počinju povlačit za jezik.

Mrtva sam umorna, pucam od posla. Ali to je sve divno i krasno, samo me eto ti sitni malodušni ljudi brinu.
I oni na obali, i oni na pučini.

Nadam se da će mi na kraju sezone svi skupa i zajedno lijepo polizat već spomenuti klitač.